Pri­re­dio: Bo­jan Ka­le­zić


Či­nje­ni­ca da je pri­lič­no mr­šav i ko­ščat ni­je pro­ma­kla pa­žnji tre­ne­ra Na­si­o­na­la, ko­ji su mu br­zo pre­po­ru­či­li da vi­še je­de ne bi li se ma­lo po­pu­nio. Ali što se ti­ca­lo ovje­ra­va­nja nje­go­ve li­cen­ce, ni­su ga­ji­li ni­ka­kve sum­nje. „Od­mah smo vi­dje­li da je on fan­ta­sti­čan”, ka­že An­to­nio Men­do­ka, Kri­sti­ja­nov tre­ner u dvi­je se­zo­ne ko­je je igrao za cr­no-bi­je­le. „Nje­go­ve vje­šti­ne su već bi­le ve­o­ma raz­vi­je­ne: br­zi­na, dri­bling, šut, mu­nje­vi­ta re­a­li­za­ci­ja. Ulič­ni fud­bal ga je na­u­čio ka­ko da iz­bjeg­ne udar­ce, za­o­bi­đe pro­tiv­ni­ka i su­o­či se sa klin­ci­ma mno­go ve­ćim od se­be. To mu je ta­ko­đe oja­ča­lo ka­rak­ter – bio je iz­u­zet­no smi­on”.
Po­raz ni­je do­la­zio u ob­zir
Sa­da je bi­lo na Men­do­ki i dru­gim tre­ne­ri­ma da mu po­mog­nu da ra­zu­mi­je da je fud­bal ekip­ni sport. Ro­nal­do je bio u sta­nju da pri­hva­ti lop­tu na svo­joj po­lo­vi­ni te­re­na i upu­ti se na pro­tiv­nič­ki gol – ne do­da­ju­ći je ni­ko­me iz svog ti­ma. Pro­tiv­ni­ci ga ni­su bri­nu­li. Po­raz ni­je do­la­zio u ob­zir; htio je da uvi­jek po­bje­đu­je. Pla­kao je i lju­tio se na svo­je sa­i­gra­če ka­da ne­što ne bi išlo ka­ko tre­ba. „Oni su se mi­ri­li sa tim jer je da­vao to­li­ko go­lo­va”, ka­že Men­do­ka. „Do­bi­ja­li smo sve utak­mi­ce sa de­vet ili de­set pre­ma nu­la”. Ali nje­gov in­di­vi­du­a­li­zam i gor­dost pred­sta­vlja­li su pro­blem. Po­na­šao se kao da je nad­mo­ćan u od­no­su na dru­ge i bi­lo je te­ško da­ti mu sa­vjet – to je mo­ra­lo da se ura­di na­sa­mo, ni­kad pred dru­gim čla­no­vi­ma eki­pe.
U se­zo­ni 1995-96 u Na­si­o­na­lu, Kri­sti­ja­no je osvo­jio svo­ju pr­vu ti­tu­lu u li­gi za igra­če od de­set do dva­na­est go­di­na. Klu­bo­vi kao što su Por­to i Bo­a­vi­sta, ve­li­ki klu­bo­vi u „če­tve­ro­u­glu” (ka­ko ostr­vlja­ni zo­vu kop­ne­ni dio Por­tu­ga­la), po­če­li su da se za­ni­ma­ju za nje­ga.
Fer­nao So­u­za je mi­slio da je do­šlo vri­je­me i da je je­di­no po­šte­no da nje­go­vo kum­če opro­ba u nji­ma. Po dru­gi put je kon­tak­ti­rao ne­ko­ga ko će pro­mi­je­ni­ti dje­ča­ko­vu bu­duć­nost: Žo­a­oa Mar­ke­sa Fre­i­ta­sa, po­moć­ni­ka okru­žnog tu­ži­o­ca i pred­sjed­ni­ka is­po­sta­ve li­sa­bon­skog Spor­tin­ga u Fun­ča­lu. On je bio taj ko­ji je re­kao uti­caj­nim lju­di­ma u šta­bu ze­le­no-bi­je­lih za tog ne­vje­ro­vat­nog klin­ca iz Kvin­ta do Fal­kao. Spor­ting je po­slao svog čo­vje­ka da raz­go­va­ra sa po­ro­di­com. Ne­du­go za­tim, Ro­nal­do se opro­stio sa svo­jim dje­tinj­stvom, svo­jom po­ro­di­com, svo­jim pri­ja­te­lji­ma i svo­jim ostr­vom. Bi­lo je vri­je­me da se za­pu­ti na kon­ti­nent.
... „S jed­ne stra­ne, imao sam sreć­no dje­tinj­stvo; s dru­ge stra­ne, ono je bi­lo neo­bič­no jer sam na­pu­stio po­ro­di­cu i od­se­lio se u Li­sa­bon sa dva­na­est go­di­na”...
Da­le­ko od ostr­va
Ni­ka­da ni­je bio u avi­o­nu – ni­ka­da ni­je čak ni od­la­zio sa ostr­va. Bio je to naj­te­ži iza­zov sa ko­jim se ika­da su­o­čio i bio je to­li­ko ner­vo­zan da pret­hod­ne no­ći ni­je mo­gao da spa­va.
Nje­gov kum Fer­nao So­u­za ga je pra­tio u Li­sa­bon. Bi­la je 1997. go­di­na, us­kr­šnji pra­zni­ci, i Kri­sti­ja­no je kre­nuo na pro­bu u Spor­ting Li­sa­bon.
On bi vi­še vo­lio da ide u Ben­fi­ku, klub ko­ji su vo­lje­li i nje­gov otac i brat. Ali nje­go­va maj­ka je uvi­jek na­vi­ja­la za Spor­ting i ima­la je pred­o­sje­ćaj da će njen sin bi­ti ve­li­ki kao Lu­is Fi­go. Osim to­ga, ne mo­že­te da od­bi­je­te je­dan od naj­ve­ćih klu­bo­va u pre­sto­ni­ci. Spor­ting je imao naj­bo­lju omla­din­sku aka­de­mi­ju u Por­tu­ga­lu, i nju su po­ha­đa­li igra­či kao što su Pa­o­lo Fu­tre, Fi­go i Si­mao, dok su u ta­da­šnje igra­če klu­ba spa­da­li Žo­ao Pin­to, Kva­re­žma, Ugo Vi­a­na i Na­ni.
Bio je uvje­ren da mo­že da do­bro pro­đe ov­dje. Znao je da je do­bar i mi­slio je da mo­že uvje­ri­ti tre­ne­re ze­le­no-bi­je­lih da je do­volj­no do­bar. Ali imao je sa­mo dva­na­est go­di­na i ka­da je naj­zad sti­gao na te­ren za tre­ning omla­din­skog ti­ma osje­ćao se ne­vje­ro­vat­no sa­vla­dan uti­sci­ma.
Tre­ne­ri Pa­o­lo Kar­do­zo i Ozval­do Sil­va su bi­li tu da ga gle­da­ju ka­ko igra. Ni­su bi­li na­ro­či­to im­pre­si­o­ni­ra­ni Ro­nal­do­vim fi­zič­kim iz­gle­dom – on je bio štr­kljast ma­li kli­nac. Ali ka­da su ga vi­dje­li u ak­ci­ji to je bi­la sa­svim dru­ga pri­ča. Dje­čak iz Kvin­te do Fal­kao je uzeo lop­tu i pre­dri­blao dvo­ji­cu ili tro­ji­cu pro­tiv­ni­ka. Bio je ne­u­mo­ran – bi­la je to pred­sta­va sa sa­mo jed­nim iz­vo­đa­čem: fin­ti­rao je, dri­blao i vo­dio lop­tu duž či­ta­vog te­re­na.
„Okre­nuo sam se pre­ma Osvla­du i re­kao, ‘Ovaj je dru­ga­či­ji, on je ne­što po­seb­no’”, pri­sje­ća se Kar­do­zo. „A mi ni­smo bi­li je­di­ni ko­ji su mi­sli­li ta­ko. Na kra­ju tre­nin­ga svi osta­li dje­ča­ci su se oku­pi­li oko nje­ga. Zna­li su da je on naj­bo­lji”.
Pro­ba je osta­vi­la jak uti­sak na tre­ne­re Spor­tin­ga. Htje­li su da sju­tra­dan po­no­vo gle­da­ju ka­ko igra, na te­re­nu za tre­ning po­red sta­rog sta­di­o­na Žo­ze Al­va­la­de. Ovo­ga pu­ta, di­rek­tor omla­din­ske aka­de­mi­je Aure­lio Pe­re­i­ra će bi­ti ta­mo da ga gle­da.
„Bio je ta­len­to­van, umio je da igra sa obje no­ge, bio je ne­vje­ro­vat­no brz i ka­da je igrao iz­gle­da­lo je kao da je lop­ta pro­du­že­tak nje­go­vog ti­je­la”, ka­že Pe­re­i­ra. „Ali ono što me još vi­še im­pre­si­o­ni­ra­lo bi­la je nje­go­va od­luč­nost. Nje­go­va sna­ga ka­rak­te­ra ja­sno se po­ka­zi­va­la. Bio je od­va­žan – psi­hič­ki gle­da­no, bio je ne­u­ni­štiv. I bio je ne­u­stra­šiv, ni­je se pla­šio dru­gih igra­ča. Imao je onu vr­stu kva­li­te­ta vo­đe ko­ju ima­ju sa­mo naj­ve­ći igra­či. Je­din­stve­nu. Ka­da su se vra­ti­li u svla­či­o­ni­cu, svi osta­li dje­ča­ci su na­va­lji­va­li da pri­ča­ju sa njim i upo­zna­ju ga. Imao je sve po­treb­ne oso­bi­ne, i bi­lo je ja­sno da će se sa­mo još do­dat­no po­pra­vlja­ti”.
Se­dam­na­e­stog apri­la 1997. go­di­ne, Pa­u­lo Kar­do­zo i Ozval­do Sil­va pot­pi­sa­li su Kri­sti­ja­nov fud­bal­ski iden­ti­fi­ka­ci­o­ni do­ku­men­te. Pi­sa­lo je: „Igrač iz­u­zet­nog ta­len­ta i teh­ni­ke. Na­ro­či­to se pri­mje­ću­je nje­go­va spo­sob­nost iz­bje­ga­va­nja i pro­mje­ne prav­ca, iz mje­sta ili u to­ku kre­ta­nja”. Ri­ječ „an­ga­žo­van” je bi­la štri­kli­ra­na u za to pred­vi­đe­nom po­lju. Igrao je sred­njeg ve­znog igra­ča, plej­mej­ke­ra, ka­ko bi to tre­ne­ri re­kli. Kri­sti­ja­no Ro­nal­do dos San­tos Ave­i­ro je pro­šao pro­bu – mo­gao je da igra u Spor­tin­gu. Ali pr­vo su mo­ra­li da po­stig­nu do­go­vor sa Na­si­o­nal de Ma­de­i­rom.
(Na­sta­vi­će se)